Hm, godišnjica… To je uredu, ali opet nekako premalo… I, tada znamo zakazati ... „Godišnjica“ mi nekako dođe kao neki naputak da ostale dane pomalo zaboravimo, a tada se sjetimo… Ne znam… Valjda da i sami sebi kao olakšamo… Ali, što... Teško nam se pomiriti da nisu više s nama... U redu je to, ali opet kolika je čast da smo poznavali ove heroje. I da smo s njima dijelili dobro i zlo!?  Tko to može platiti? To je čast i privilegija koja se s ničim ne može mjeriti! Pa, to me čini ponosnim! Zbog toga nekada sam sebe gledam "boljim pogledom", nego što u stvari i jesam!? Ne znam, možda to mnogi neće razumjeti, ali iako nosimo sa sobom sve one strahote koje rat inače donese sa sobom, doživotno žalimo za svojim nastradalim itd., i gunđamo na ovo-ono mi smo ipak privilegirani. Ma, da od naše države nismo ostvarili ništa materijalno, da nas sada i zatvore, mi smo privilegirani! Ali, ne na način kako nas znaju predstaviti razni dušebrižnici!  Privilegirani smo, jer sm...